Ваша Светости,
Преосвећена браћо архијереји,
Преузвишена господо бискупи,
часни оци свештеници, господо имами,
уважени господине рабине,
поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина,
Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије (који је у међувремену морао, нажалост, да оде), а који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице, и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште.
Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема.
С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Комисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Комисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети при изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача. Ово што ћу сад изложити углавном је већ назначено и, на нешто друкчији начин, презентовано, али није згорега поновити.Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету или вероучитеља именује се и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом, а пре свега педагошку спрему и, наравно, познавање методике наставе. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место.
1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету или вероучитеља именује се и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом, а пре свега педагошку спрему и, наравно, познавање методике наставе. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место.
2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Овде ћу рећи и то да сам у своје време – у име Комисије за верску наставу, односно, уједно, у име представникâ Цркава и верских заједница у Комисији, дакле не приватно – питао представнике Министарства просвете зашто је дошло до такве измене. Добили смо уверавања да су предмет и програм исто, али се касније испоставило да то није тако, нажалост. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам лично адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Овде, поред свих других аспеката, желим да нагласим и следећи, који, на неки начин, превазилази оквире саме верске наставе и, уопште, наставе у школама. То је питање изградње хармоније и добрих односа – дакле, не само толеранције него и узајамног прихватања, поштовања и сарадње – између представникâ разних Цркава и верских заједница оличених у својим вероучитељима. Навешћу да је у садашњим условима стање такво да вероучитељи, чак и када су из исте Цркве, често уопште не познају једни друге нити имају икакву врсту сарадње међу собом, а да из различитих Цркава и заједница – рецимо, из наше Српске Православне Цркве и из Исламске заједнице – такође се не познају и не сарађују, а то је још теже у неким крајевима где је мање муслимана него што их има у другим. Али овде користим прилику да цитирам то што сам чуо од свога пријатеља, реиса Насуфовића, да у неким случајевима, у унутрашњости Србије, например у Новом Пазару, а, можда и другде, вероучитељи чак иду дотле у сарадњи, похвалној сарадњи, да истовремено држе час и једној и другој деци, и деци православној и деци муслиманске вероисповести, и, штавише, долазе истим колима у школу на наставу. То је аспект који није нимало неважан и који је, како рекох, важан и са много ширег аспекта него што је то сама верска настава, која је, по себи, наравно, драгоцена и неопходна, као што смо чули од свих излагача. Раније је поштовано правило да се не ограничава број полазникâ веронауке или да се не поставља најпре квота од петнаест ученика, па од тридесет, а ми у неким крајевима имамо толико основних школа у којима уопште нема тридесет ђака у разреду; нема ни десет у неким школама; нема ни пет у неким малим сеоским школама. Како ћемо ми сада да направимо неку групу од тридесет ученика? Из колико школâ треба да их скупљамо, и где, и како? То је, без обзира на намере оних који су имали ту иницијативу, а спровели су је мимо Комисије за верску наставу, немогућ подухват. Зато сматрам да, као што је правило о неограничавању поштовано, па потом једнострано у пракси укинуто, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије, на коју се сви позивамо, треба да се поштује и убудуће. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Дакле, не говорим само о верској настави него и о алтернативном предмету. У истом су положају што се тиче статуса. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране на почетку сваке школске године, због прилагођавања у оквиру распореда часова.
Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба, чини ми се, да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања, а не сваке године. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље од почетка наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета и самог предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања. Да овде додам још нешто: какав ће бити квалитет верске наставе ако сваке године ученик треба поново да одлучује да ли је хоће или неће, или неко други уместо њега одлучује, или je хоће, али не може због оваквих околности? Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања.
3. И треће, завршно, што желим да кажем, јесте следеће: Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе. Чули смо и од наших гостију, професора Ферарија и, још више, професора Роберса, да је то стандард и пракса у многим земљама. Цркве и верске заједнице морају да имају надлежност и по том питању да би уопште знале ко треба, а ко не треба да предаје верску наставу. И то је у духу аутентичности учења одређене Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Дешава се да је неко био персонификација учења своје Цркве или верске заједнице, али је касније, из разних разлога у свом животу, отишао другим путевима. Слободан је да то ради, али није слободан и да предаје верску наставу, јер она треба да одражава – искрено и истинито – веру и учење његове Цркве, односно верске заједнице. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Тиме Црква, односно верска заједница, не претендује да собом замени постојећи надзор – педагошки, методички и сваки други – који постоји и законом је регулисан. Ето, толико што се тиче мог скромног увида у ову проблематику.
Хвала вам на пажњи и стрпљењу!
