У уторак, 1. новембра 2022. године, у Конаку кнегиње Љубице у Београду, уприличено је отварање изложбе „Погром у Бачкој – осамдесет година од Новосадске рацијеˮ, која је организована у сарадњи Епархије бачке, Историјског архива Града Новог Сада и Културног центра Новог Сада.
Програм је почео појањем тропара светим мученицима бачким, у извођењу хора Школе појања при Црквеној општини новосадској „Свети Јован Дамаскинˮ, под руководством ђакона др Владимира Антића, доцента Православног богословског факултета у Београду.
У име организаторâ изложбе, присутнима се на почетку обратила госпођа Сунчица Марковић, помоћник директора Културног центра Новог Сада, која је уједно и водила програм.
Поздравне речи упутио је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј:
„Ваша Светости, браћо архијереји, часни оци, браћо свештеници, уважени господине градоначелниче Новог Сада, Ваша Екселенцијо, госпође и господо, браћо и сестре! Управо смо сви чули повод и разлог нашег окупљања вечерас овде, те не бих ништа понављао осим да се свима вама захвалим што стварно негујете културу сећања без које немамо ни наде на будућност, али која је и наш свети дуг према жртвама и према прецима уопште. Изложба је, као што смо чули, уствари спој трију целина и не односи се само на познату и злогласну Новосадску рацију него на укупно страдање невиних људи. Наравно, када негујемо културу сећања то не чинимо никада једнострано. Ми, као људи наше Цркве, њеног свештеног Предања, њеног духовног искуства, знајући ко су биле жртве, а ко су били џелати, у исто време знамо и за оне појединце из мађарског народа који су осветлали образ и спасли душу тога народа управо у то исто страшно време. Поред тих светлих имена, као што су Пал Телеки или Бајчи Жилински, постоје и многи други анонимни. Рецимо, у манастиру Ковиљу, где локални Мађари не да нису помагали Хортијевцима да врше злочине, него су и стали у заштиту својих суседа и пријатеља Срба, као што су у Каћу учинили локални Немци, такође заштитивши своје суседе и своју браћу, пријатеље, али, нажалост, у неким местима – као што је родни Чуруг Његове Светости Патријарха – није било тако него је извршен заиста страшан и стравичан погром над свима, од детета до старца, тако да је у једном дану или два дана искорењена трећина села, ако не и више. Све то морамо памтити и морамо се поучавати, морамо изводити неопходне закључке, с једне стране да се никада не би таква зла поновила, а са друге стране да бисмо и ми, поучени тим горким искуствима, али и дивећи се вери и подвигу и трпљењу светих, као што пише у Светом Писму – трпљење светих је један од најбитнијих наших знакова, символа и појмова – да живимо како Бог од нас очекује, уздајући се не само у благодат Божју и љубав Његову него и у молитве свих светих, почевши од Пресвете Богородице, али укључујући и ове свештеномученике и мученике који су недавно свечано прослављени и прибројани лику светих. Њиховим молитвама, нека нас Господ све просвећује, штити, чува и воли!“
Уводно слово одржао је господин мр Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада:
„Baша Светости, уважена Преосвештенства, уважени господине градоначелниче, Ваша Екселенцијо, драги домаћини, даме и господо, браћо и сестре! Данас ми је припала заиста огромна и велика част да могу да се обратим у име Историјског архива Града Новог Сада, јер овде данас приказујемо један рад који је трајао у континуитету готово десет година. Ми смо превасходно покушали да прикажемо једну групу масовних ратних злочина који су изведени против цивилног становништва на простору Бачке, у периоду 1941 – 1942. године. Не желећи сада да улазим у прегршт историјских података, ја ћу вас само подсетити да први већи масовни злочин, који је изведен против цивилног неборачког становништва на простору Југославије, јесте управо био у близини Новог Сада, у једном малом колонистичком месту Сириг, где је мађарска окупациона војска извршила страшан злочин против беспомоћног становништва. Уследила је изградња система националне неравноправности, где су две групе становникâ окупиране Бачке били стављени ван закона, тојест постали су грађани другог реда, а то су били православни Срби и Јевреји. Уследиле су депортације, логорисања, убиства… Треба напоменути да је већ само у априлу, када је мађарска војска ушла у Бачку, убијено негде око четири хиљаде цивила, а ерупција тог чудовишног система и насиље које је успостављено према цивилном становништву догодиће се у јануару 1942. године, када је, од 4. до 30. јануара, дошло до масовног покоља. Данас можемо слободно рећи: православни Срби и Јевреји су тада стављени ван закона, управо у том страшном периоду, од 4. до 30. јануара 1942. године. Прва на удару била је јуначка Шајкашка, данас мало познат регион у нашој прелепој Србији, али то је тај део Бачке који је некада улазио у састав Војне крајине, крај који је дуго гајио слободарске традиције, који се увек налазио на прочељу борбе за српска права и управо због тога што је компактно био насељен Србима. Он је био први на удару како би се извршила промена националне структуре на том простору и заувек онемогућило да Срби имају тамо било какву доминацију.
Са друге стране, други на удару био је наравно Нови Сад. Зашто Нови Сад? Па то је Српска Атина, место где се српски мислило и писало у 18. и 19. веку, град који је одиграо ту најважнију улогу 1918. године, када су Бачка, Барања и Банат припојени Краљевини Србији и опет са намером како би се јасно извршила промена демографске структуре становништва. Уз православне Србе који су страдали, страдали су и Јевреји, јер је то била још једна шанса Хортијевој Мађарској да се приближи антисемитској политици, коју је предводила нацистичка Немачка, тада њен главни спољнополитички савезник. Метод извршења тог масовног ратног злочина свуда је био исти: прво су места блокирана, заустављена било каква комуникација и затим је почето убиство по већ унапред припремљеним списковима у којима су учествовали сви елементи власти које је имао окупациони режим – од цивилне, полиције, па до војске. Оно што је пратило сва та убиства јесте пљачка.
Морамо рећи да је после рата Комисија за утврђивање ратних злочина заиста урадила добар посао у Бачкој, тако да можемо у неким местима видети ко је коме однео јастук, а не ко је кога одвео и убио. Фактички, на основу тога, добили смо јасну слику јер та документа, која данас можете да видите, јасно говоре о томе шта се збило.
Зашто је тај злочин свима вама непознат? Управо због тога што је после 1945. године било забрањено сећање на то. Прво јавно обележавање сећања на погубљене у Рацији у Новом Саду одржано је тек 1967. године, али не треба заборавити, то сећање је било живо у породицама људи који су то преживели и који су се сећали својих изгубљених и, наравно, у православним храмовима и јеврејским општинама, где се сваке године обележавало сећање на то страдање.
Са друге стране, опет треба напоменути да од 2012. године долази до велике промене. Прво, Културни центар Новог Сада је понео огроман посао организације сећања на овај трауматични злочин; са друге стране, треба напоменути и одличан рад Одбора за обележавање сећања на Рацију и наравно ту неизмерну енергију коју носи протојереј Владан Симић, који је водио све то и био нам подршка у свим тим нашим радовима и, наравно, захваљујемо се и на благослову нашем Епископу бачком др Иринеју (Буловићу) и захваљујем се и г. Милану Ђурићу и Граду Новом Саду, који је финансирао све те наше пројекте и који су омогућили да ова изложба данас дође пред вас.
Морамо схватити да је Други светски рат био период страшног суда кроз који је прошао српски народ, не само на простору такозване усташке Независне Државе Хрватске већ и нешто ближе, овде у Београду, на неких четрдесет до педесет километара, што свакако сведоче и бројна документа која се налазе у Архиву Града Београда. Тадашња гранична полиција је вадила лешеве пострадалих у том стравичном злочину и они нам говоре највише о том бестијалном злочину који је изведен превасходно против, понављам, цивилног, неборачког становништва, јер у времену комунизма све те жртве су покошене и биле стављене у један корпус антифашизма. Међутим, ти људи су страдали само из једног јединственог разлога – зато што су били православни Срби или, са друге стране, зато што су били Јевреји. Хвала вам на пажњи и хвала вам што сте дошли у овако великом броју вечерас!”
На крају, сабранима се обратио Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, који је отворио изложбу.
„Преосвећена господо архијереји, званичници престоног Београда и најближег му Новог Сада, браћо свештеници, драги пријатељи! После равно месец дана окупили су нас светитељи Божји: свети исповедник Иринеј, епископ бачки и новосадски, и свети мученици бачки и шајкашки. Кажем после месец дана, јер се толико навршило од када је у Новом Саду био један од највећих и најзначајнијих догађаја у историји тог града. Била је то, драга браћо и сестре, видљива манифестација тријумфа добра над злом, тријумфа истине над лажима, тријумфа јунаштва над кукавичлуком, тријумфа љубави над мржњом, тријумфа Цркве Христове. Тог дана је пред новосадским Саборним храмом, пред више хиљада окупљених верника, на веома свечан, торжествен начин извршен чин канонизације светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и светих мученика бачких. Заправо је Црква Православна тог дана свечаним литургијским чином озваничила оно што се знало да је Божја воља, оно што је и верном народу Бачке било добро познато, што је народ знао и осећао већ деценијама од масовног страдања народа у злогласној Рацији 1942. године и другим масовним погромима од стране окупатора током Другог светског рата. Исто тако, верни народ је још за живота светог владике Иринеја препознавао да он свих година архијерејског рада иде уским и правим путем – путем светости. То су посебно потврдиле ратне године његове борбе да спасе сваки живот, као и поратне, последње године његовог земног живота, када је страдао од тадашње безбожне власти.
Неко ће се питати зашто сам, браћо и сестре, рекао тријумфа истине над лажима? Зато што је истина о страдању нашег народа у Бачкој, али заједно са Србима и наших суграђана и браће Јевреја и Цигана, скривана, а број страдалих у Бачкој у Другом светском рату, као и у другим крајевима, систематски смањиван. Истина, одмах после рата 1945. године у Новом Саду је одржана комеморација жртвама Рације, а потом следи мук дужи од две деценије, све до 1967. године. Први помен жртвама Рације је одржан тек 1990. године, на иницијативу тадашњег администратора Епархије бачке, блаженог спомена владике шумадијског Саве (Вуковића), иначе Сенћанина. Те 1990. године на новосадску катедру је устоличен владика Иринеј (Буловић) и он наставља да се упорно деценијама бори не само за молитвено сећање, да се служе помени за пострадале, већ и да се у јавном животу и у медијима говори о Рацији и њеним жртвама, али да се то не злоупотребљава за политичке циљеве. Као плод тог рада владике Иринеја објављено је мноштво књига, стручних чланака и новинских написа, одржано низ академија у Новом Саду, али и другим градовима, а Епархија бачка је освојила прво место и награду Златни витез на међународном филмском фестивалу за документарни филм на тему Рације. И ова изложба коју вечерас отварамо део је тог настојања, тог сведочења Православне Цркве и нашег народа о својим светим мученицима и исповедницима вере Христове. Због тога смо вечерас поново пред сведочанствима о Рацији, а тај термин је заправо еуфемизам скован у идеолошкој кухињи да сакрије да се ради о стравичном погрому, делу планског геноцида који је у Другом светском рату извршен над српским народом. Ево нас пред поставком изложбе Ледена тишина – сећање на жртве Новосадске рације подељеном у три целине: Места масовних егзекуција током Новосадске рације; Страдање православних свештеника Шајкашко-новосадске рације; Осамдесет година касније – будућност сећања.
Сећање на жртве или, како се каже, култура сећања на невино пострадале жртве свог народа чини да будемо дубоко укорењени у свом идентитету и да тај корен може да развија из себе чврсто стабло и да даје у наша времена плодове нашег идентитета. Без сећања на невино пострадале жртве свог народа напросто није могуће познавати себе, а самим тим није могуће ни градити односе и заједницу са било којим другим народом маколико ми трошили милозвучне речи о демократији, о међусобном разумевању, о међународној заједници и тако даље. Знајући своје жртве, ми знамо себе.
Дозволићете да кажем, ова тема јесте моја тема и пратим ме од првих дана живота и могао бих о њој бескрајно дуго да говорим. Тема такозване Рације јесте нешто што је уобличило и формирало мене много више несвесно него свесно преко многих људи, староседелаца у Чуругу којима сам био окружен. Није било готово ниједне једине куће у којој неко није пострадао те сурове хладне зиме, божићних дана 1942. године. Пострадала је готово четвртина села, а неки кажу и трећина, а тада је у Чуругу живело дванаест хиљада људи. Говорећи, дакле, о Рацији, ми говоримо о парадоксима, парадоксима хришћанства, парадоксима Крста Христовог, Крста који заправо носи сваки хришћанин било да је тога свестан или није. Тај Крст може остати Христов, а може се претворити у крст који није спасоносан.
Недавно се упокојио Станимир Панић, председник Црквене општине у Локу. Његов син је свештеник овде у Београду. Станимир Панић је као мало дете у Рацији изгубио оца. Када би говорио о Рацији и о свом несавладивом трауматичном искуству, које је такође забележено камером у поменутом награђеном филму, о свом искуству болном и преболном, покојни Станимир је сећање и размишљање о Рацији са сузама у очима закључивао речима: Господ нека им је милостив! То су речи које сам и ја слушао од готово сваке баке и сваког деке који су живели сами у својим домовима и живели сећање на Рацију. Безброј пута смо могли чути од оних који су све изгубили и једини остали живи из своје породице: Нека им Господ буде милостив! Ја могу да кажем лично, у многим ситуацијама данас и када бих хтео нешто својом логиком да проговорим на тему страдања, на тему невино пострадалих жртава било где, препознам да много јаче из мене говори глас тих Чуружана, који су заправо свој живот претворили у искрену потпуну и сталну молитву, него мој лични глас. И Станимир Панић се позивао на једноставне речи Молитве Господње: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим! Станимир и други наши сународници, који су изгубили ближње у геноциду, у ономе што је доживео наш народ, себе, свој бол и своја најдубља осећања су разапели. Станимир је читав живот носио тај крст, крст као сазнање да су му суседи убили оца кога није стигао ни да упозна и да му запамти лик. Покојни Станимир се, дакле, добровољно распео. Није тражио крст, али када га је живот донео, он га је прихватио. Носећи крст праштања кроз живот, Станимир и многи други који су изгубили своје најближе изабрали су Васкрсење. Верујем дубоко да их је Бог у томе и препознао.
То је атмосфера у којој су стасавала деца Шајкашке, атмосфера сећања, атмосфера незаборављања, али и атмосфера неосуђивања, заправо је атмосфера праштања и састрадавања. То је жива и најдубља могућа вера, најдубље разумевање Крста, жртве, распећа Христовог. Рекао бих да је такав етос сведочанство да православна вера најдубље суштински живи у нашем народу. То је моје искуство и данас. Српски народ се не бави толико разумевањем, нема потребу да користи логику када су овакве ствари у питању. Не бави се анализом и тумачењем Христових речи, страшних Христових речи: Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља сачуваће га (Марк. 8, 35). Српски народ живи Јеванђеље. Сваки осврт и на кључне историјске догађаје и на поступање појединаца у њима то нам сведочи. О томе нам заправо сведочи и ова изложба коју овим речима отварам.”
Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа епископи ваљевски Исихије, мохачки Дамаскин и марчански Сава, градоначелник Новог Сада г. Милан Ђурић, Његова Екселенција г. Јахел Вилан, амбасадор Израела у Републици Србији; г. Габор Палинкаш, први секретар и отправник послова у Амбасади Мађарске у Београду; г. Ладислав Трајер, потпредседник Јеврејске општине Новог Сада, г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање Новосадске рације, архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, протојереј др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета у Београду, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве, др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије, г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве, др Дејан Ристић, директор Музеја геноцида, мр Бојана Борић Брешковић, директорка Народног музеја у Београду; Тијана Чолак-Антић Поповић, директорка Етнографског музеја; посланици у Народној скупштини Републике Србије, професори Православног богословског факултета у Београду, професори и ученици Богословије Светога Саве у Београду, свештенство и вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке и Епархије бачке, као и представници културних, научних и јавних институција. Догађај су пратиле многобројне медијске екипе.
