Честитка о седамдесетом „рођендану”
Сваке године обележавамо неку значајну годишњицу, а често и више њих у току једне године. Ове године, поред других годишњица, обележавамо – штавише, прослављамо – седамдесети рођендан популарног, а писцу ових редова и омиљеног, дневног листа „Вечерње новости”. То је скроман и непретенциозан наслов који понеком може да делује и као порука: не располажемо ми неким нарочитим новостима кад већ наше новости предвиђају вечерње часове за упознавање с њима; ваљда важне новости желимо да сазнамо већ изјутра. Али овај наслов је варка, не знам да ли случајна или намерна: тврдим, напротив, да мало који читалац чека вече да би прочитао – или, у евентуалном недостатку времена, бар прелистао – „Вечерње новости”. Зато здрав духовни инстикт показују, рекао бих, они читаоци који ове новине називају скраћено – просто „Новости”. Појам новости, дат већ у наслову, није, међутим, варка већ суштаствена самоидентифика-ција листа.
То је порука да он, пре свега, представља средство јавног извештавања, информативно гласило или, најкраће речено, медиј, чији је задатак и сврха излажења да верно и истинољубиво, а самим тим и истинито у границама људских могућности и способности за сведочење истине, прати и саопштава збивања и процесе у нашем, српском друштву и у свету уопште. Притом не треба сметнути с ума да је у савременом свету, а нарочито у оном његовом дêлу који је био носилац и бранилац слободе мисли и слободе штампе, тојест медијских слобода уопште, у међувремену успостављен такав медијски режим и систем какав је, mutatis mutandis, био онај совјетски или пак Гебелсов, а у одређеном степену и издању га је, може бити, и превазишао. Слободна мисао, слободна штампа, слободни медији уопште – све је то укинуто и забрањено, а наместо тога уведена је свеопшта контрола и беспоштедна цензура; државни органи, а још чешће разни наднационални, глобални центри моћи, као и медијски могули међу власницима новинâ, телевизијâ и сајбер-простора, воде, методом теледириговања, по потреби и директног издавања наредби, уређивачку политику и диктирају новинске и ине медијске садржаје. (Кад бих стао наводити примере, морао бих написати читаву књигу.) Укратко, стварност и чињенице не играју више никакву улогу него се маштовито, најчешће са демонском луцидношћу, фабрикују и пласирају јавности. Информацију је засенила – умало не рекох: заменила – дезинформација. Уместо изношења и одговорног тумачења чињеницâ на делу је пропаганда, све учесталије огољена, неприкривена, понижавајућа за иоле мислеће људско биће. Џорџ Орвел се показује као својеврсни пророк „модерног” и „постмодерног” доба: лаж је једина „истина” коју једнаким и равноправним словесним „животињама” на свечовечанској „животињској фарми” нуде оне „једнакије” и „равноправније” међу њима.
Громогласно, заглушујуће, одјекује нечујни ратни поклич „врлога новога света”: доле истина, живела постистина! А ако је тако у „великом свету”, шта нам ваља очекивати међу нама, јаднијем Србљима, припадницима малобројног (не „малог”) народа, изложеног небивалим притисцима, претњама и уценама тога „света”? Нема се шта крити, и то „иза рођених прстију”: наше новинарство и наш мали медијски простор верни су одраз новинарства и укупне медијске сфере у свету. Али и у мрклом мраку, а још више у „зони сумрака”, дâ се видети или макар назрети светлост, јача или слабија. Све речено јесте повод за ово што ћу, без увијања и пренемагања, али и без ласкања и било какве задње мисли, казати, искључиво као лични став и увид: наш седамдесетогодишњи јубилар и свечар, „Новости”, није жижак који тиња ни слабашна свећица на ветру него јарко и јако светило у дому нашег новинарства, где, то треба часно признати, поред мрачних и сумрачних углова, постоје и други, више или мање осветљени углови. Уредништво и сарадници „Новости” улажу напоре да буду сведоци истине, извештачи о чињеницама и догађајима, а не пуки извођачи радова, односно пропагандисти који следе инструкције споља или изнутра, „одозго” или пак „здесна” и „слева”. Наравно, било је – срећом, већ поодавно нема – и промашајâ, искакањâ појединих новинара (али индивидуалних, не по директиви главног и одговорног уредника, поготову не откад „Новости” уређује мој драги и верни пријатељ Милорад Вучелић), а не треба прећутати ни период детињства и пубертета „Новости”, који је протекао у „вуненим временима” титоизма, са плаћањем данка том историјском периоду.
Све у свему, руководно начело „Новости” можемо згуснути у поклич: живела истина, смрт „постистини”! Као што знамо, не постоји само информативно новинарство. Поред њега, постоји и оно интерпретативно, критичко, аналитичко, које се труди да одговорно, колико год је то могуће објективно, осмисли и предочи садржину и смисао дате информације. И на том испиту зрелости наше „Новости” су положиле, по моме мњењу са одличним успехом, јер чињенице и догађаје не оцењују и не вреднују са неког увозног становишта – евроунијског (неко би рекао евроунијатског), евроатлантског, натовског, „западног”, или, коме таква формулација боље „чеше уши”, такође „руско-кинеског” или „евроазијског” – него искључиво са српског становишта (да употребим термин Мила Ломпара, у међувремену опште-прихваћен међу Србима и општеодбачен међу „другосрбијанцима”. Српско становиште, истини за вољу, не значи много – а у одсудним историјским временима какво је и наше, сада и овде, не значи ништа – уколико представља пуку глазуру, омотач или љуштуру националне или национално обојене реторике испод које, уместо садржине, зјапи празнина. Кад је реч о „Новостима”, то, на сву срећу, није случај: национални и родољубиви начин казивања о догађањима у свету и код нас и приказивања њиховог значења и значаја за нас не прикрива идејну и моралну празнину него, насупрот томе, открива његово стварно духовно језгро – традиционално хришћанско виђење света и човека, у историјској и егзистенцијалној свести Српства оваплоћеног у Православљу и Светосављу као Православљу српског стила и искуства (по крилатој речи светог Јустина Ћелијског), уз уважавање и, следствено, укључивање у наш етнос и његов етос свих оних духовних и културних вредности које су са њим компатибилне, а негују се у традицијама народâ са којима вековима делимо исти животни простор. Све, наиме, што је код наших инославних и иноверних суграђана и суседа добро, лепо и истинито – наше је. И обрнуто: све што је код нас добро, лепо и истинито – желимо да буде и њихово.
Само такво узајамно прожимање води у саборност нашега друштва и васцеле свечовечанске заједнице, смртно угрожене глобалистичким свођењем човека на бројку, заједнице на безличну масу, а свеукупног човечанства на потрошни материјал за извођење човекоубиственог „трансхуманистичког” експеримента. Пут Светога Саве, „пут који води у живот”, јесте пут којим треба да иде српски народ, а са њим и његов омиљени хронограф, летописац, у току последњих деценија, „Вечерње новости”. Стога се усуђујем да и све читаоце „Новости” позовем да се увек огледају у огледалу које ни људи, ни непогоде, ни духови злобе у поднебесју, не могу разбити – у лику Светога Саве, човека који је унапред, и то за вечна времена, учинио све да његов род буде слободан у Христу, самим тим и слободан у сваком смислу, слободан од Злога и од зла, слободан за сусрет са Јединим Добрим и Његовим непролазним добром. Ту одговорну слободу – оличену у јунацима вере, љубави, духа, поштења, чојства и јунаштва, заправо богољубља, братољубља и човекољубља, чије подвиге и заслуге, често неопростиво заборављене или занемарене, „Новости” истичу готово у сваком свом броју – сви ћемо, заједно са нашим „Новостима”, чувати, бранити, неговати и ширити и убудуће. Томе се надам и то молитвено желим. Са том надом и том молитвеном жељом од срца честитам „Новостима” седамдесетогодишњицу излажења и благотворног сведочења у нашем невеликом, али поносном српском свету. На још многа лета, дај Боже!
Извор: https://www.novosti.rs
