У четвртак, 28. априла 2022. године, у свечаној дворани Матице српске, одржана је свечана академија којом је прослављен Дан Библиотеке Матице српске.
На свечаној академији поздравне речи су упутили: Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј, професор др Драган Станић, председник Матице српске, Маја Гојковић, потпредседник Владе Србије и министар културе и информисања у Влади Србије, и Игор Мировић, председник Покрајинске владе. Свечаности је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин.
Обраћајући се члановима Матице српске, високим званицама и гостима, Епископ бачки др Иринеј је рекао: „Уважени господине председниче Матице српске, уважени домаћине, господине управниче Библиотеке Матице српске, уважена госпођо потпредседнице Владе Србије и министре културе, уважени господине председниче Покрајинске владе, уважени часници, чланови, сарадници и пријатељи Матице српске, госпође и господо, браћо и сестре!
Четврто канонско свето Јеванђеље почиње речима: У почетку беше Логос, при чему је старински превод правилнији и лепши: Од искони беше Логос. Логос, божанска Личност, друго Лице Свете Тројице, значи Ум, Дух, вечни Смисао свега, а открива се ad extra као вечна и беспочетна Реч Божја, на врхунски начин откривена и присутна у историји као Оваплоћени Логос, као Личност Богочовека Исуса Христа. Он се људима и свету открива на много начина, највише Својом Личношћу и укупним спасоносним делом и подвигом, страдањем и Васкрсењем, али и Својим учењем, Својом речју, пуном благодати и истине, смисла и лепоте: Никада човек није говорио као овај човек – сведочили су Његови савременици. Та реч личносне и божанске Речи, од Њега, Христа, предата Цркви и свету усмено, веома брзо је записана, а потом – као Свето Писмо Новога Завета – вековима неуморно преписивана, а у новијим временима штампана и прештампавана. Тако добијамо следећу дивну паралелу: као што је Личност Логоса постала Тело, Човек, тако се и усмена реч – Његова упућена нама, и наша о Њему – оваплотила у Књигу или као Света Књига “укњижила“ се. Тако реч Божја, као Књига над књигама, постаје, на тајанствен и недокучив начин, реално исходиште – али и мерило – сваке аутентичне књиге. Под овом призмом посматрана, свака књига, надахнута и осмишљена оним што је истинито, добро и лепо, на одређен начин и у одређеном степену јесте света књига, а свака библиотека престаје да буде обично књигохранилиште, место или простор у којем се складиште и, као у магацину, чувају књиге, а постаје својеобразни храм књиге, одсјај храма у којем се врши богослужење. Ово посебно важи за велику, часну и славну Књижницу Матице српске, по свој прилици најзнаменитију и најзначајнију библиотеку српског света.
Некада су опомињали мудри људи своје ближње да се чувају човека који је прочитао само једну књигу. То је оно познато: Cave hominem unius libri. Данас би та опомена гласила мало друкчије: чувај се човека не једне него ниједне књиге. Имамо, нажалост, све већи број наших ближњих који никада нису прочитали ниједну књигу и немају ни намеру да прочитају. На први поглед, дакле, то све изгледа као велика дефанзива књиге пред савременим, другим неким средствима саопштавања и општења. Наравно, свима нам је јасно да велики број, нарочито младих, општи међусобно порукама преко мобилног телефона или преко такозваних друштвених мрежа, а да мало који – то сам својевремено, предајући студентима, и лично проверавао – мало је који прочитао од корица до корица било које дело Достојевскога или Толстоја, или рецимо Тихи Дон Шолохова, или било шта друго из источне или западне књижевности, свеједно. Ипак, упркос свему томе усмерењу или, како данас новоговором српским кажу, тренду, ја не верујем да ће књига нестати и да ће библиотеке у будућности, укључујући ову часну Библиотеку Матице српске, престати да буду храмови књиге. Напротив, верујем да ће ипак наша култура и цивилизација, утемељена, као што рекох на почетку, на Светој Књизи – при чему напомињем да и друге велике светске религије имају своје свете књиге – дакле, књига добија посебан значај, посебну улогу, посебно место, посебан пијетет управо захваљујући вери у Бога и зато није ни чудо што се монотеистичке велике религије – хришћанство, јудаизам и ислам – називају верама књиге, а верници људима књиге, тојест Књиге над књигама, свете књиге. Дакле, у том светлу, под том призмом ја доживљавам и данашњи дан и видим један значај књиге уопште, библиотека, а посебно Библиотеке Матице српске као трајну вредност духовности и културе нашега народа која зрачи и мимо његових граница и оквира. Стога бих желео да, поготово овим лепим поводом – сто осамдесет година од упокојења Саве Текелије – а и овај други повод, везан такође за Епархију бачку, за владику Платона Атанацковића, при чему напомињем, као што је свима знано, да су Матица и Епархија бачка биле и остале, биће и убудуће ако Бог дâ, нераздвојне у животу нашега народа. То ми даје повода да честитам овај дан Библиотеци Матице српске, Матици као целини, свима вама и свему нашем народу, јер је ово институција од националног значаја. У исто време, да призовем благослов Божји на све који се труде у Библиотеци и око Библиотеке и, наравно, на све који служе Матици српској и у Матици српској и на све вас овде сабране и присутне. Благослов да буде са свима вама и дај Боже да и догодине се нађемо овако лепим поводом на овом часном месту.ˮ
После поздравних речи, беседу о књизи и библиотеци је изговорио Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, који је потом уручио награду Златна књига Библиотеке Матице српске овогодишњем добитнику, др Љиљани Пешикан Љуштановић, редовном професору Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Беседу о добитнику награде одржао је др Милан Мицић, председник жирија, а потом се присутнима беседом обратила и добитница награде.
Уследило је уручење захвалница Марији Чурчић, Марији Јованцаи и Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске. У програму су учествовали др Исдора Поповић и музички састав Србски православни појци.
Дан Библиотеке Матице српске одржава се на дан када је 1864. године, из Пеште ка Новом Саду, запловио пароброд Напредак, којим је бечкеречки трговац Јован Форовић пренео целокупну прву јавну научну библиотеку у Срба.
