Интервју епископа бачког Иринеја за Политику: Уверен сам да ће дијалог о Степинцу бити настављен
Заједничко саопштење мешовите Комисије која је разматрала лик и дело Алојзија Степинца изазвало је различите коментаре. Овај документ, објављен након последњег, шестог заседања у Ватикану, у делу јавности протумачен је као попустљивост представника СПЦ, јер су изостале формулације из којих би се видело због чега је за српску страну неприхватљиво проглашење Алојзија Степинца за свеца. Најконтроверзнији детаљ је што се заједничко саопштење појавило у две верзије.
У „хрватској редактури” наведено је да је Степинац „живео и службовао у посебно тешком историјском преиоду”, док се у српском преводу са италијанског тај период назива „посебно проблематичан”. У верзији саопштења Хрватске бискупске конференције Степинац је „угледан католички пастир”, а у саопштењу које је објавила СПЦ – „важан католички пастир”.
О томе како је текао последњи састанак у Ватикану и шта се даље може очекивати, за Политику говори епсикоп бачки Иринеј, портпарол СПЦ и члан мешовите комисије.
Хрватски медији тврде да је текст коначног саопштења саставио отац Бернард Ардура, председник папског већа за историјске науке. Да ли је то тачно или су текст усагласили представници обе Цркве?
Као што и сâм наслов текста о коме је реч каже, Саопштење је заједничко. У његовој изради су, какво је и правило, учествовале обе стране. Наравно, значајно је допринео и модератор, отац Бернард Ардура. Сматрам, као, уосталом, што и Ви негде рекосте, да је текст избалансиран, да ниједна страна, ни ми ни наши саговорници из Римокатоличке Цркве у Хрватској, не може да тврди да је у Саопштењу, по његовом слову или духу, нечији став преовлађујући. Ми такве амбиције нисмо имали. Довољно је што је наведено следеће: „Дошло се до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови још увек предмет различитих тумачења. У случају кардинала Степинца, тумачења која су углавном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита”.
Накнадне фабуле о ауторству текста, затим покушај мењања смисла заједничког Саопштења тенденциозно погрешним преводом, да не кажем фалсификатом, хињена тумачења, како би се у Загребу казало, и на таквим тумачењима утемељене прогнозе имају за циљ да окураже хрватске заговорнике канонизације, можда и да покушају да утичу на Ватикан. По мом схватању све је то кратког даха, да не кажем бесмислено. Наравно, што се тиче одговорности према нашем делу Мешовите комисије и према колегама из Хрватске, према теми којом смо се бавили у протеклих дванаест месеци, то што неки у Загребу својим коментарима чине није коректно. Додуше, не могу да тврдим да је садржина њиховог тријумфализма и прогнозâ равна садржају и трајању дечјег луфт-балона, али могу да тврдим да су аргументи српског дела Комисије били засновани на документима и необоривим чињеницама, макар шта да о томе пишу или изјављују појединци у Загребу.
Kакве су аргументе саопштили представници СПЦ и српски историчари о контроверзној улози Алојзија Степинца у Другом светском рату и да ли су они довољни, с обзиром на то да Ватикан није дозволио отварање својих архива о Степинцу?
Са православног становишта, а верујем и хришћанског уопште, апсолутно смо сви у нашем делу Комисије, епископи и експерти историчари, наступали одговорно и савесно, без мржње и пристрасности. Аргументи које смо изнели – историјски, теолошки и други – по нама су више него довољни. Са друге стране, нама је разумљиво оправдано интересовање наше јавности и медијâ за доказе и аргументе које смо изнели. Али, јавности и медијима треба да буде јасно да би изношење наше аргументације сада било контрапродуктивно.
Зашто би било контрапродуктивно, када је дијалог окончан?
Зато што поштујемо договор да се до окончања процеса не износи садржај разговорâ, а процес није окончан, још увек траје! Када дође време, сав материјал Комисије биће објављен и доступан. Медијско мешање у целу ствар може само да произведе замешатељство. Али ипак, ако хрватски партнери у дијалогу наставе да износе, понекад веома једнострано, садржај разговорâ пре времена, као што су, нажалост, неки од њих већ почели да чине, мораћемо и ми да реагујемо на одговарајући начин.
СПЦ дакле очекује наставак разговора две Цркве?
На општем плану, Српска Православна Црква не живи у некаквој паралелној стварности нити у изолацији у односу на васељенско Православље и на хришћански свет у целини. Сведоци смо живог и, у многим областима, плодотворног дијалога Православне Цркве са Римокатоличком на различитим нивоима, од локалног до универзалног. Идућег септембра, например, одржаће се следеће заседање делегацијâ за званични богословски дијалог између двеју Цркава, у којем учествује тридесет теолога из свих помесних Православних Цркава и тридесет теолога из читаве Римокатоличке Цркве. Овај дијалог је у функцији разматрања кључних питања учења о Светој Тројици и учења о Цркви. Следствено, дијалог двеју Цркава није и не може бити завршен. Када је реч посебно о дијалогу на тему Степинца и његове улоге пре, током и после Другог светског рата, сматрам да он треба да буде, у овом или оном институционалном оквиру, настављен, проширен и продубљен. Надам се да ће тако и бити.
Да ли ће Ватикан прогласити Алојзија Степинца за свеца, или мислите да ће се папа Фрања од тога уздржати, због чињенице да би то нарушило односе не само две Цркве већ и Србије и Хрватске, као и Србије и Свете Столице?
Да ли ће Степинац бити „проглашен за свеца”, односно канонизован, то не знам, као што то за сада не зна ни било ко други. Одлука је у надлежности папе Фрање. Шта пак наша Црква – дакле, и ја лично – о том питању мисли, јасно је из службених писама наше Цркве папи и из његове задивљујуће одлуке, донете на основу неприхватања могућности Степинчеве канонизације од стране Српске Православне Цркве, да се канонизација одложи, а проблематика која се ње тиче одговорно размотри у дијалогу српских и хрватских епископа и историчара у оквиру Мешовите комисије. Напомињем да у Европи и свету постоје и римокатолици, па и један број хрватских католика, који се из начелних моралних разлога противе тој канонизацији, што се код нас, углавном, не зна.
Архивска грађа и научна литература о овој теми практично су неисцрпне, а рок од годину дана прекратак. Уз то ваља сачекати и отварање свих до сада затворених ватиканских и неких других архива. Стога сам уверен да ће започети дијалог бити настављен, било у форми продужавања мандата Комисији било пак у некој другој форми. Уосталом, видећемо.
Овде не би требало да пресуђују међудржавни или међунационални односи. Треба да пресуди историјска истина и само истина. Нико други и ништа друго!
Александар Апостоловски
Извор: „Политика”, 21. јул 2017, стр. 1 и 7.
