Драга браћо и сестре! Одлуком Светог Синода и благословом његовог председника, Високопреосвећеног владике Хризостома, као и администратора ове, сада упражњене, Архиепископије београдскo-карловачке, Преосвећеног владике Јована, и осталих, овде сабраних, у Христу браће архијереја, пада ми у дужност да овим тужним и, у исто време, радосним поводом упутим неколико само речи прикладних за овај тренутак.
Ми смо у данима када се у свету говори, виче и кличе, пише и објављује о миру можда више него у свеколикој досадашњој историји човечанства укупно узетој. А опет, у ове наше дане, мир спољашњи, – то значи мир као одсуство ратовања, војевања, страдања, – а поготову мир унутрашњи, мир духовни, као да никада није био удаљенији од човечанства, па, нажалост, и од нас православних хришћана. Зашто је то тако? Зато што људи заборављају основну истину да је мир међу нама и у нама немогућ ако нема мира нâс са Сâмим Извором мира – са Живим Господом, Јединим Човекољупцем. У светоме Јеванђељу главна Личност је Господ Христос, Оваплоћени Бог, Бог Који је сишао у наш свет да нас узведе не само на виши ниво постојања него у један сасвим нови начин постојања – у стање спасења, обожења, охристовљења, вечнога живота, вечне радости и вечне заједнице са Оцем небеским – кроз Њега, Распетога и Васкрслога Господа, и у благодати Светога Духа Његовога. Зато је Он од богонадахнутих писаца, светих јеванђелиста, светог апостола Павла и свих осталих новозаветних писаца назван Мир наш, а проречен је већ у Старом Завету као Кнез мира.
Зашто је Он Мир наш? Зато што је Он, како нас учи свети апостол Павле, Онај Који нâс људе, и једне и друге, како он каже, саставља у једно; разрушио је преграду греховну која одваја, раставља, тојест разрушио је непријатељство, додаје директно. И Он од свих људи, од свих нас, ствара једнога новога Човека, једног саборног Свечовека, Који, међутим, не поништава и не укида ниједну нашу појединачну личност него пред њом, том саборном Личношћу, пред Личношћу Богочовека и унутар ње, отвара једину перспективу, једину могућност – да свако од људи у Цркви узраста у меру пуноће раста Христова, у Христову меру, а то значи у благодатне богољуде, у христе или помазанике Божје по дару Његовом, по благодати Његовој. Само на тај начин, кроз причешће Њиме, Његовим божанским силама, – а изнад свега Његовим пречистим Телом и пречасном Крвљу у светој Литургији, кроз свето Причешће – ми постајемо Његови сутелесници и носиоци истога, Једнога Духа Светога. Само тако, будући једно са Њим можемо и једни са другима бити једно. Он, наставља даље свети Aпостол, све људе, све хришћане, једне са другима управо тако сједињује – у једном Телу Свом. Али, како их сједињује? Својим страдањем, Својом љубављу, Својом жртвом, каже Aпостол, Он на Крсту убија непријатељство, оно непријатељство које је делило човека од Бога и сву творевину Божју од Творца откако је настао грех као туђи елеменат, као нечастиви увоз и уљез у историју рода људскога, најпре падом неких од анђела, а затим падом самих људи кроз наше прародитеље. У том светлу треба разумети да и они који су далеко и они који су близу, како каже Апостол, само кроз Њега имају приступ Оцу небескоме и Духу Светоме. Али данас у човечанству, па, нажалост, понављам, дẽлом и међу нама хришћанима, постоји велика заблуда, или је присутна духовна небудност, када се чује реч да се Крстом укида непријатељство и васпоставља заједница љубави. Не схватамо, наиме, да Крст не значи бол и патњу на које ћемо осуђивати једни друге, речју, делом или помишљу, него значи страдање на које ћемо сами себе осуђивати да бисмо живели и, ако затреба и када затреба, жртвовати себе за друге људе.
Није, међутим, сада тренутак да објашњавам ове основне мисли којима и не треба неко тумачење јер су толико разговетне, недвосмислене и свима нама представљају путоказ живота, не само овде на земљи, од колевке до гроба, него и у времену и у вечности. Ово све говорим, и управо овај јеванђелски одељак из Посланице Ефесцима светог апостола Павла наводим, зато што је наш блажене успомене новопрестављени Патријарх – чије тело, ево, лежи пред нама, а чија душа се заједно са нама моли у овом часу, полазећи на блажени пут којим свака људска душа иде растављајући се од тела – својом личношћу био сведок, и то делатни сведок, истинитости речи које смо управо саслушали. Многи су спремни да, судећи по себи о другима, олако осуђују и пресуђују. Тако је, као и сви наши архијереји, као наша Црква у целини, и наш блаженопочивши незаборавни Патријарх понекад био изложен неправедним судовима и осудама. Неки су говорили и писали, на своју и нашу срамоту, да није довољно савремен, да нема осећања за савременог човека, а други да је веома ригидан, да показује нетрпељивост, – коју, иначе, приписују и свима нама као Цркви, како нашој помесној Цркви тако и читавој Православној Цркви, – а трећи, опет, да је, ето, сувише попустљив, на све могуће начине спреман на компромисе, по неким незнавеним људима спаљене савести чак и на труле компромисе. Ништа од свега тога, на сву срећу и на нашу радост, није истина зато што је Патријарх наш Иринеј – у сагласју са својим именом, и оним добијеним на крштењу, у најранијем детињству, и оним потоњим, монашким именом под којим га и испраћамо одавде – био човек Христовог мира, оваплоћење мира, мироносца и миротворца међу људима, међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу, чији је првосвештеник и духовни отац био, ево, последњих десет година.
Свој дуги, плодни и благословени живот на земљи провео је, од најраније младости, у служби Богу, Цркви и Роду, најпре у манастиру, потом, као наставник Богословије, у Призрену, а онда у манастиру Острогу, и то у тешком времену, – то није била данашња, послелитијска, православна Црна Гора већ готово некрштена Црна Гора, – када сам имао част и благослов да будем са њим и да га упознам изближе, о чему, ево, дајем лично сведочење. Касније постаје епископ у Нишу, где је такође требало – током три и по деценије, колико је тамо остао – обнављати запустеле храмове, а пре свега препорађати умртвљене или пак раслабљене душе нашега народа, да би на крају био и предстојатељ наше Цркве у времену које није било нимало лакше од свих претходних. Све могуће ратове, бежаније, страдања народа и расколе – који су, нажалост, повремено потресали нашу Цркву, како нашу помесну, Српску Цркву тако и васцело Православље, – све је он то морао да преживи, у свему томе да дâ истински светосавски и косовско-лазаревски одговор на све изазове, на сва питања, на сва искушења, да буде достојни глас и живо, ходеће сведочанство вековног и неизмењивог Предања наше помесне Цркве и Цркве у целини. Зато је и био омиљен код већине људи, пре свега код људи са духовном и црквеном свешћу, самосвешћу и савешћу. Сви су разумевали доброту, не само карактерну, људску, него преображену, јеванђелску, којом је његова личност зрачила. На највећа могућа понижења – то могу да посведоче сва овде присутна моја браћа архијереји – умео је не само да сачува хладнокрвност него да пажњом, добротом и добрим делима узврати управо оним људима који су му, на овај или на онај начин, наносили неправду. И у односу са другима, неправославним хришћанима и нехришћанима, у сваком дијалогу, при сваком сусрету, био је отворен, искрен, добронамеран. Са истом добротом и љубављу, као што је примао православне, примао је и њих и са њима разговарао. Сви они могу то да посведоче и сведоче управо ових дана у многим изразима саучешћа који стижу нашој Цркви.
Да не бих даље говорио о тој димензији његове личности – јер данас ће бити и опело и говориће и други људи – закључићу само са две-три реченице изречене ових дана, и то од представникâ наше стварне, а не лажне интелектуалне и културне елите, при чему је све ово што сам покушао да одмуцам пред вама веома лепо, а кратко, резимирао један православни српски интелектуалац речима: „Његова мекоћа је била његова снага, а његова уздржаност била је његова мудрост”. Један други, исто тако православан, убеђени верник, каже, сажимајући сав његов живот и све димензије његове личности у једну реченицу овим речима: „Мирна рука патријарха Иринеја је, без реторике и помпе, чврсто држала кормило наше Цркве, гледајући да никада не заборави ни српску државу и да се никада не одрекне српског народа и нашег светог Косова и Метохије”. То је покојник показивао непрекидно, уз пуну подршку и сагласност све јерархије, свега свештенства и монаштва и све пуноће народа Божјег у нашој Цркви. А у оквиру православне васељене, у оквиру Православне Цркве као целине, уживао је и поверење и љубав свих предстојатеља и многих, многих архијереја, од којих су неки данас дошли из велике сестринске Руске Цркве и аутономне Украјинске Цркве, да му одају последњу пошту овде заједно са нама, а и предстојатељи других помесних Цркава – не могући да буду присутни овде са нама због свима нама познатих околности и ограничењâ због епидемије – послали су изразе свог саучешћа на овај или на онај начин.
Пре него што завршим, подсетио бих вас још на догађај описан у Јеванђељу по Луки, где Господ Христос, као наговештај и почетак будућег свеопштег васкрсења свих умрлих, тачније речено свих уснулих (појам смрти у хришћанству је замењен прикладнијим појмом уснућа, преминућа и другим сличним) васкрсава из мртвих једну девојку или девојчицу, кћер извесног Јаира. Али пре него што је учинио то чудесно дело које је једино Он, Богочовек, могао да учини и нико од нас људи, осим оних које је Он обдарио Својом благодаћу, Својим Духом Светим, Он каже ожалошћенима, сабранима око ње: „Није умрла него спава”. Онда неки људи почињу да се чуде, а неки и да се подсмевају, јер сви знају да је умрла. После Васкрсења Христовога ипак уистину смрт постаје сан. Нови, будући, незалазни дан Царства Божјега већ траје од Васкрсења Христовога, којем претходи Крст Његов. Зато и ми, данас и овде, можемо – знајући да је Патријарх наш увек живео за Господа, за Цркву, за Јеванђеље, за истину, за правду, за љубав, за мир – казати да би он могао да пред Господа изиђе изговарајући библијске речи: „Добар рат ратовах, веру одржах, трку овога живота заврших”. А ми бисмо могли да људску, разумљиву, природну тугу због растајања заменимо пасхалном, крсноваскрсном радошћу, парафразирајући речи Самога Спаситеља: „Он није умро, он спава”. И када се пробудимо сви, – душа не умире ни после телесне смрти, а и тела васкрсавају на крају историје, – то ће бити, ако Бог дâ, вечна заједница љубави, заједница спасених, Сабор светих, Црква небеска, прослављена. А дотле, ми и овде остајемо сви у заједници љубави.
Ми се молимо сада за душу нашег ново-престављеног, блаженопочившег Патријарха, али у исто време смо уверени да се и он, са очинском љубављу коју је показивао према свима и свакоме током свог дугог и плодног живота, такође моли за све нас, за Цркву нашу, за народ наш, за свеколику Цркву и за сав род људски. Стога га, понављам, испраћамо више са радошћу него са жалошћу и желимо молитвено да Господ души његовој подари вечни живот и радост у Царству небескоме, а тело његово да почива у миру у овоме светоме храму до последње арханђелске трубе, до свеопштег Васкрсења. Бог да му душу прости и молитве његове и благослов његов нека су са свима нама! Амин.
Извор: http://www.spc.rs
