Излагање Епископа бачког др Иринеја на отварању Међународне конференције о верским мањинама
Част ми је да у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поздравим овај еминентни скуп експерата, који се са верском, професионалном и грађанском одговорношћу баве мањинским верским правима и људским правима уопште, као и присутне свештенике, рабина и представнике ислама, који проблеме мањина сагледавају пре свега по унутрашњем призиву, по савести верујућих људи. Одајем признање пре свега домаћину скупа митрополиту Порфирију, а и свима вама који сте се одазвали на учешће овој конференцији, јер када се осврнемо на прошлост, видећемо да се тема мањинских верских права и коегзистенције са већином, слободе, затим такозване икултурације и акултурације, протеже од антике до данас, када се кроз свима познате догађаје на светло дана износи сав унутрашњи набој који је био прекривен политиком и праксом такозваног мултикултурализма.
Искуство мањине и већине је искуство свих људи. То је искуство свих заједница. Свако је негде мањина или већина. Моја Црква је овде мањинска Црква, али у Србији је већинска Црква, као и у неким другим земљама. Ако погледамо на историју хришћанске Цркве, видећемо то исто на самим почецима историје Цркве. Јудеохришћани, хришћани поникли из Јудејства, били су апсолутна већина, а хришћани потекли из паганства, из јелинизма – мањина, да би се крајем првог века ситуација радикално преокренула и да би тада, нарочито после коначног разлаза Цркве и Синагоге, од краја првога века, хришћани из паганства постали већина. Први пример када је једна мањина не само добила толеранцију о којој данас говоримо, него чак постала и владајућа духовна снага, јесте пример Првог Великог Сабора у историји Цркве, такозваног Апостолског Сабора, одржаног по некима 49. године, по некима 50. године, а по некима и 51. године – када тадашња мањина у Цркви добија једнак ауторитет, слободу и савест са дотадашњом већином и духовно постаје водећа снага у Цркви. То се односи не само на Цркву, него и на све друге верске заједнице и унутар њих, и у односима међу њима, и у односима сваке од њих према другим чиниоцима јавног и друштвеног живота. Увек је неизбежно паралелно искуство већинског или мањинског статуса.
Модерни термин мултикултурализам, који је у себи требао да обухвата и начела међуверске коегзистенције у друштвима, рецимо, у земљама Европске уније, у претходних неколико деценија често је коршћен када су о темама верских слобода и међуверских односа међусобно разговарали било хришћански свештеници, било рабини, имами, или сви заједно. Тај термин, међутим, остао је недоречен, а људи искрене вере су људско достојанство, међуљудске и међуверске односе сагледавали и тумачили, и до данас то чине, пре свега кроз призму Божанског откривења, имајући у виду, наравно, свако своје веровање и учење, али и позивајући се истовремено на заједнички духовни пракорен. Јер, велике монотеистичке религије нашег културног круга сматрају свака себе изданком праоца Авраама. А отуда потичу несумњиве сличности, аналогије и прожимања, када је реч о темама као што је тема овог данашњег скупа овде, у Загребу. Са друге стране, кроз вишевековно искуство, поготово у претходном трагичном столећу, не само овде на Блакану, него и у свету, изван маргина историје испратили смо мноштво различитих пројеката. Један од њих је и пројекат мултикултурализма, али лишеног његових метафизичких, духовних или религијских основа. Зато имамо појаву и изјаву да „концепт мултикултурног друштва, замишљен тако да људи различитих култура срећно живе заједно, је пропали пројекат“, каже једна истакнута политичка личност из Европске уније, или други цитат: „дуго подржаван пројекат мултикултурализма је охрабрио различите културе да живе одвојено једне од других, али и одвојено од ширег друштвеног контекста”. Социолози данашње стање дефинишу као пакао мултикултурализма, а знамо и за екстремне манифестације тог пакла. На свима нама овде сабранима, и на другим сличним скуповима, јесте да понудимо другачији одговор и да уместо пакла понудимо рај о коме су предговорници говорили, помињући слободу, достојанство, светињу човека као личности, као заједнице, а изнад свега љубав као критеријум и путоказ живота и делања. У томе, наравно, се налази и вредност оваквог саветовања.
Дозволите само још на крају да кажем неколико речи о стању односа већинске Цркве, а донекле могу да кажем и државе, иако нисам овлашћен да у њено име говорим, према мањинским заједницама, посебно верским, у Републици Србији. Мислим да се не ради о неком савршеном моделу, јер таквога и нема. У оквирима историје га не може бити. Али, то је модел који тежи да буде праведан и човечан. Наравно, постоје мањкавости и недоследности у примени и реализацији, али увек постоји и спремност, пре свега да се кроз заједнички рад Цркава и верских заједница, као и сарадњу свих њих са државним органима Србије, у границама могућности које пружа наше друштво, прихвате оствариве могућности.
Од атеизма, као званичне доктрине у Србији у своје време, као и у другим земљама у околини, па до данас, Цркве и верске заједнице настоје да усаглашеним и заједничким наступањем према органима друштва и државе васпоставе свој ранији положај, па и да га духовно унапреде. Таквим заједничким радом постигнути су и одређени успеси: реституција одузете имовине – на чијем праведном остварењу су радиле заједничким напором Цркве и верске заједнице, враћање верске наставе у основне и средње јавне школе, где је такође постојао заједнички наступ Цркава и верских заједница, потом, васпостављање свештеничке службе у Војсци Србије и, нарочито важно, заједнички медијски наступи – сведочење основних вредности вере и етоса. Дакле, заједнички наступ на јавним радиодифузним сервисима. Занимљиво је да уџбенике, планове и програме верске наставе, популарно зване веронауке, међусобно одобравају за употребу свих седам законом признатих Цркава и верских заједница. Не може, дакле, у школи да се користи неки приручник за који било која верска заједница, макар и најмања, а присутна у јавној школској настави, има примедбе због нетолеранције и због неправедног приказивања живота дотичне заједнице и слично. У медијском простору имамо Верски календар који у свакој емисији, у одговарајућим одељцима, наравно по рангу Цркава, од већинске па надаље, али и уз позитивну дискриминацију – како обично кажемо, да би и оне најмање имале довољно могућности и прилике, приказује празнике које тога дана прослављају Православна Црква и Римокатоличка Црква. Цркве Реформације такође у том медијском простору повремео имају своје представљање када то желе и могу, а представници Исламске заједнице и Јеврејске заједнице, такође, редовно и свакодневно учествују својим доприносима о садржају своје вере. Једном недељно постоји код нас емисија Верски мозаик Србије, у коју су поред наведених повремено укључене и Цркве Реформације. Средства и оквир за ове заједничке медијске пројекте обезбеђује Српска Православна Црква, а браћа из других Цркава и верских заједница самостално одређују како теме о којима ће се бавити тако и говорнике.
Наравно, све што сам рекао на ову тему нема за циљ, као што сам и на почетку напоменуо, да истакне да је то нешто нарочито и нека наша нарочита заслуга, али сам навео као пример искључиво да бих вас уверио у нешто иза чега стојим и лично, јер сам учесник свих поменутих догађаја и пројеката и од почетка до данас учесник не само у црквеним телима за веронауку него и у Комисији Владе Републике Србије за питања верске наставе у школама. Могу, дакле, мирне савести, без икакве друге намере или задње мисли да истакнем да нам је жеља и да смо се трудили, сви ми из Цркве у сарадњи са представницима других Цркава и верских заједница, дакле сви и мањински и већински фактори, да будемо пред законом и у друштву сви једнаки и са једнаким могућностима, а међусобно да сарађујемо и да сведочимо своју веру у духу љубави о чему је овде и пре мене било довољно надахнутих речи. Хвала вам.
