Међу непосредним реакцијама на потресну вест о терористичком нападу у Бриселу, који у сваком нормалном човеку изазива огорчење и дубокo саосећање са жртвама, издвајају се кроз сузе изречене речи високе представнице Европске Уније: „Ово је веома тужан дан у коме Европа и њен главни град доживљавају исти бол који Блиски Исток осећа и доживљава сваког дана.”
Госпођа Могерини је погодила саму срж проблема јер све истинске вредности, уграђене у основе европске цивилизације, потичу са Блиског Истока. Оне су хришћанске, али данашњу културу повезују и са претхришћанским културама. Како каже француски теолог Жан-Франсоа Колосимо, у коптској Литургији чујемо музику фараона, а у језику Халдејаца и Асираца проналазимо арамејски којим је говорио Христос. Код православних, данас арабизованих, хришћана налазимо остатке великог јелинистичког наслеђа. Арапски и персијски философи јесу нам пренели дела Платона и Аристотела, али их нису нашли у Корану него су их преузели од багдадских хришћана. И арапско писмо је настало у Византији.
Христос се родио на Блиском Истоку. Тамо су настали монаштво и прве катихетске школе, одржани васељенски сабори… Заједно са древним православним Патријаршијама Антиохије, Јерусалима и Александрије, тамо живе и Асирци, персијски хришћани који су проповедали Јеванђеље у Индији и Кини; затим Копти, Етиопљани и Сиријци, оснивачи Малабарске Цркве на југу Индије; тамо су и римокатолици и унијати, а од 19. века и англиканске и протестантске заједнице. Свака има специфичну духовну вертикалу, а данас су све изложене прогону и геноциду. О њиховом мучеништву недавно су говорили патријарх Кирил и папа Фрања.
Површна су тврђења да је страдање хришћана у Европи и на Блиском Истоку последица борбе екстремистâ са присталицама демократских вредности. Ради се о сукобу апсолутне, некрофилне деструктивности са животодавним божанским енергијама, оваплоћеним у вредностима које оличавају хришћанска култура и начин живота.
Људска солидарност или, боље рећи, састрадална љубав представља за сваког хришћанина мотив да се супротстави апсурдном нихилизму који, вођен инстинктом смрти, разара цивилизацију у првим деценијама 21. века. Као да се свет огледа у апокалиптичким прогнозама Мерла-Понтија: „Досадашња цивилизација се развијала у оквиру хришћанства, а данас се развија у празном. Двадесет и први век или ће бити религиозан или га уопште неће бити.”
Трагедија је што се терористички напади одвијају под плаштом изопачених верских осећања и што Европљани тероризам често поистовећују са исламом, занемарујући вредности исламске културе и цивилизације, као и оних хуманих начела која извориште имају у Корану, a придржава их се огромна већина муслиманâ. Те вредности негује међу својим верницима Исламска заједница Србије и због тога заслужује нашу братску пажњу и поштовање.
Размишљања поводом свакодневних вести о стотинама угашених живота у Европи и на Истоку не спадају само у етичку сферу дистанцирања од зла већ и у онтолошку запањеност пред великом негацијом живота од стране терористичких група. Злочине у Паризу и Бриселу неки тумаче искључиво као бумеранг који се враћа Европи. Тако га и нехотице оправдавају и изазивају смутњу изражену у „Магбету” речима „зло је добро, а добро је зло”.
Са болом у срцу морам да подсетим да и у сенци ових ужасних догађаја основне карактеристике православног човека треба да буду смиреност и љубав. У срцима православних треба да одзвањају речи светог Јована Богослова: „Децо, волите једни друге!” Моралне особине нашег народа засноване су на хришћанском човекољубљу. У овим данима треба да будемо уједињени у састрадалној љубави са нашим ближњима, како хришћанима тако и муслиманима, јер су сви жртве истог тоталитарног безумља. Наша, пак, од Бога дарована снага лежи у молитви да Бог помене душе пострадалих и да нам дâ снагу да истрајемо на хришћанским и демократским вредностима које су темељ цивилизације и нашег веровања у јединственост и непроцењивост светиње живота.
Ову истину вековима преноси песник: „Ниједан човек није острво, сâмо по себи целина; сваки човек је део Континента, део Земље; ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт сваког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом…”
Нека од Лисабона до Владивостока звоне звона Европе, а молитве свих светих да буду са душама пострадалих у Бриселу, Бејруту, Паризу, Гази, сиријским, ирачким и другим градовима и селима!
Извор: Дневни лист Политика од 25. марта 2016. године