1. Како гледате на сусрет папе Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила? Медији га с правом називају историјским догађајем, будући да се поглавари двеју Цркава нису никада до сада срели…
Чини ми се да се за данашње историјске околности, нарасле антагонизме и многоструку кризу разрешење не може наћи у постојећим институционалном оквирима, па, нажалост, ни у разореном систему међународног права. Осим тога, општеприхваћена традиционална правила која су владала у појединачним друштвима такође су, под притиском секуларизма, доведена у питање. Готово апокалиптички претећа светска ситуација захтева зреле, изграђене, часне, храбре и отворене личности, у већој или мањој мери богонадахнуте, способне да, следећи сопствену традицију, савест и искуство, у отвореном братском дијалогу, понуде савременој цивилизацији и сваком човеку благотворне одговоре о смислу света и живота. Међу таквим, ретким личностима данашњице издвајају се патријарх Кирил, поглавар најмногољудније Православне Цркве, и епископ древног Рима, папа Фрања, поглавар најмногољудније хришћанске Цркве, Римокатоличке.
Дакле, криза која влада светом, са једне стране, и постојање таквих личности за које верујемо да могу дати делатне одговоре, са друге стране, довели су до пуноће времена да се овај сусрет догоди. То је плод вишегодишњих договора, али и свесних компромиса на обе стране, да за добро будућности хришћанства, али и света у целини, дође до овог сусрета. Надам се да ће предстојећи разговор првојерараха на Куби бити подстицај истинољубивом и миротворном дијалогу и деловању представника двеју хришћанских Цркава и на нашем подручју, где православни и римокатолици заједно живе вековима. За то се наша помесна Црква искрено залаже, упркос тешком положају њених епископа, клирика, монаха и верника у Хрватској.
2. Једна од тема Свеправославног Сабора на Криту биће односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом. Документ с овим насловом који је објавила Руска Православна Црква бави се учешћем помесних Православних Цркава у међухришћанским телима (попут Светског Савета Цркава), подстиче се дијалог међу хришћанским Црквама, истиче потреба за јединством хришћана, али се напомиње и да једна религија не сме бити изнад друге, да је недопуштен прозелитизам, да Православне Цркве учествују у том дијалогу не напуштајући своју вековну традицију… Део јавности, међутим, готово сваки дијалог хришћанских Цркава види као врсту насиља над „изворним Православљем”, чак и као повиновање једне Цркве другој, и то најчешће Православне Католичкој… Како је овај дијалог постављен у припремним документима за Свеправославни Сабор?
Документ о односима Православне Цркве са осталим хришћнским светом, у облику у којем је припремљен за Сабор, уствари је сажетак опширног документа Руске Православне Цркве. Став оба документа може се свести на следеће: све што је у учењу и у пракси инославних хришћана сагласно са вером и поретком древне Цркве, односно са библијским Откривењем и апостолским и светоотачким осповедањем вере, аутоматски је и наше, православно, а све што од првобитне вере и устројства Цркве мање или више одступа, треба да буде тема дијалога истине у љубави, и то са једним мерилом, а то је вера и пракса првог хришћанског хиљадугодишта, вера и пракса јединственог, нераздељеног хришћанства. То је тачка омега у којој треба да се сусретнемо и препознамо једни друге као ученици Христови и браћа и сестре међу собом.
3.Колико је за Српску Цркву, којој предстоје преговори са канонски непризнатом Македонском Православном Црквом, важно то што ће једна од тема Свеправославног Сабора бити и аутономија Цркве и начин њеног проглашавања?
Мада сва питања која сте поставили откривају да боље и дубље од већине Ваших колега познајете материју којом се бавите, примећујем да користите бесадржајну, безмало оксиморонску синтагму „канонски непризната Црква”. Предлажем Вам тачне и једноставније изразе: „непризната Црква“, „неканонска Црква”, „Црква у расколу” или термин који, у случају о којем је реч, користе јелинске Цркве Истока – „Скопска Црква”. Ваше питање, пак, омогућује нам да заједно помогнемо расколничкој јерархији Скопске Цркве да своје тежње саобрази реалности. Дакле, ни предстојећи нити било који будући Сабор неће понудити такав статус најшире аутономије и пуне унутарње црквене слободе и одговорности, какав је дефинисан Нишким споразумом 2002. године.
Притом, они који су у расколу не могу да пренебрегну чињеницу да на том подручју постоји канонска аутономна Црква, Охридска Архиепископија, која, по одредбама поменутог споразума, живи и дела у јединству са васељенским Православљем, у јединству без кога апсолутно не постоји благодатни црквени живот. Исто тако треба да знају да наша љубав према њима није усахла и да ће Српска Православна Црква, колико год то до ње стоји, наставити да се труди да се рана раскола залечи.
4. Бројна питања која се тичу социјалног учења Цркве изложена су у документу „Мисија Православне Цркве у савременом свету”. Употреба биомедицинских поступака у зачећу, продужавању или окончању живота, брига према угроженој животној средини, велико економско раслојавање становништва, мигрантска криза… По којем од питања у оквиру ове теме нам је данас нарочито важно да чујемо одговор Српске Православне Цркве, где би она требало да буде гласнија, и колико ће закључци Свеправославног Сабора помоћи да Српска Црква јасније формулише своје ставове и деловање на том, друштвеном плану?
Сва ова питања су једнако важна и актуелна за све Цркве, па и за нашу. Сви досадашњи текстови на ове теме, на разним језицима (грчком, руском, енглеском, румунском, српском, арапском…), користе се на нашем Богословском факултету у Београду и у нашој богословској литератури уопште, а све је више текстова на српском, преведених или изворно код нас написаних. Сва искуства и сазнања из свих помесних Православних Цркава Сабор ће, свакако, формулисати у прикладној сажетој форми и предочити јавности, црквеној и светској.
5. Како ће се доносити одлуке на Свеправославном Сабору и колика ће бити њихова важност за Православне помесне Цркве? Да ли ће из њих произилазити и неки конкретни кораци?
Начин рада и одлучивања предстојећег Светог и Великог Сабора Православне Цркве заснован је на канонском Предању и саборном устројству Цркве. Сабор ће радити у пленарним седницама и посебним комисијама, по радним материјалима који су претходно једногласно усвојени од свих Православних Цркава. Допуне и исправке текстова и одлука, које су плод дискусије саборских отаца, биће усвајане искључиво консензусом. О томе гласају све аутокефалне Цркве. Посебна Комисија припремиће Посланицу Сабора, коју ће такође усвојити све Цркве. Напослетку, одлуке и Посланицу Сабора Васељенски Патријарх упутиће Предстојатељима аутокефалних Цркава, а они својој јерархији и верном народу.
Дакле, конкретни даљи кораци за које питате, одвијаће се на основу саборских одлука и примењиваће се на свеправославном, помесном и епархијском нивоу, а верујем да ће имати и општечовечански значај, да ће упутити поруку наде, мира и љубави за људе на свим континентима.
Јелена Чалија
